U stoletnom parku Bukovičke banje u Aranđelovcu, bujne, gotovo šumske vegetacije, sa prekrasno uređenim cvetnim lejama i bogatstvom raznovrsne flore, usred velikih platana ostvaren je susret skulpture venčačkog mermera i prostora.
Reprezentativni, ambijentalni parkovi sa skulpturom nalaze se u Spoletu, u Oterlou u Holandiji, Hjustonu i Forvertu u Teksasu.

Jedan od najvećih i najatraktivnijih parkova slobodne skulpture u Evropi je u Aranđelovcu. U njemu prolaznik i posmatrač zatiču mir i potpunost, tišinu i sabranost, kao deo večnosti. U njemu kao u gnezdu, ili jezgru, dozrevaju i oduhovljavaju se milioni tona divljine okolnih memernih planina. U tom najvećem muzeju skulpture pod okriljem Simpozijuma „Beli Benčac“ i Smotre umetnosti „Mermer i zvuci“ razvijala se svetska i domaća realizovana skulptura od 1966. godine do danas.

Tu je dve stotine umetnika sa svih pet kontinenata kontinuirano izvodilo i postavilo u eksterijeru parkova i fontana Aranđelovca i gradova Srbije više od dvesta dvadeset mermernih skulptura. Tek su skulptori zemlje i sveta pokazali sav značaj i lepotu venčačkog kamena, dolazeći iz svih onih područja i delova sveta koja i sama poseduju mermer, pod venčačko okrilje.
Na svetskoj mermernoj kartografiji „Beli Venčac“ i Smotra „Mermer i zvuci“ ispisuju obrise nove metropole umetnosti, mapa začaranih parkova estetike otvara se u novom sazvežđu.

KONCEPT SIMPOZIJUMA BELI VENČAC

Simpozijum je od početka imao podršku najistaknutijih istoričara umetnosti i likovnih kritičara, kako iz ondašnje Jugoslavije, tako i kasnije iz čitavog sveta. Zbirka skulptura u Bukovičkom parku predstavlja više fizičku nego stilsku celinu. To nije posledica neke stihijnosti u produkciji Simpozijuma, već se radi o tome da je stilska heterogenost znak odsustva uske i isključive idejne i problemske orijentacije Saveta Simpozijuma koji je koncepciju zasnovao na širokom retrospekcijskom uvidu u svetsku i domaću produkciju. Upravo će ta stilska heterogenost, oslobođena trendovskih i fenomenoloških isključivosti, očuvati Simpozijum od getoizacije pripadnosti određenoj katedri, stilskoj školi, generacijskoj i ideološkoj dogmi. Smisao koegzistencije stilova i skulptorskih principa leži u ambicioznoj i smeloj ideji zasnivanja autentičnog, skupnog, spomenika epohe, velikog i pouzdanog svedoka vremena, stilskih formacija, definicija i redefinicija kroz koje prolazi umetnost od tradicije do visoke moderne i postmoderne, od figuracije i fantastike do apstrakcije i minimalizma. Koncept Simpozijuma opstajao je upravo na polimorfnosti, neortodoksiji, davanju šanse, eksperimentu i šarmantnoj razlici tehnologija, kompozicija, odnosa i sruktura rešavanja delaIdeja spomenika, zbirke i muzeja jednog vremena svakako zaslužuje pažnju i pretenduje na trajanje u svetu umetnosti.