У столетном парку Буковичке бање у Аранђеловцу, бујне, готово шумске вегетације, са прекрасно уређеним цветним лејама и богатством разноврсне флоре, усред великих платана остварен је сусрет скулптуре венчачког мермера и простора.
Репрезентативни, амбијентални паркови са скулптуром налазе се у Сполету, у Отерлоу у Холандији, Хјустону и Форверту у Тексасу.

Један од највећих и најатрактивнијих паркова слободне скулптуре у Европи је у Аранђеловцу. У њему пролазник и посматрач затичу мир и потпуност, тишину и сабраност, као део вечности. У њему као у гнезду, или језгру, дозревају и одуховљавају се милиони тона дивљине околних мемерних планина. У том највећем музеју скулптуре под окриљем Симпозијума „Бели Бенчац“ и Смотре уметности „Мермер и звуци“ развијала се светска и домаћа реализована скулптура од 1966. године до данас.

Ту је две стотине уметника са свих пет континената континуирано изводило и поставило у екстеријеру паркова и фонтана Аранђеловца и градова Србије више од двеста двадесет мермерних скулптура. Тек су скулптори земље и света показали сав значај и лепоту венчачког камена, долазећи из свих оних подручја и делова света која и сама поседују мермер, под венчачко окриље.
На светској мермерној картографији „Бели Венчац“ и Смотра „Мермер и звуци“ исписују обрисе нове метрополе уметности, мапа зачараних паркова естетике отвара се у новом сазвежђу.

КОНЦЕПТ СИМПОЗИЈУМА БЕЛИ ВЕНЧАЦ

Симпозијум је од почетка имао подршку најистакнутијих историчара уметности и ликовних критичара, како из ондашње Југославије, тако и касније из читавог света. Збирка скулптура у Буковичком парку представља више физичку него стилску целину. То није последица неке стихијности у продукцији Симпозијума, већ се ради о томе да је стилска хетерогеност знак одсуства уске и искључиве идејне и проблемске оријентације Савета Симпозијума који је концепцију засновао на широком ретроспекцијском увиду у светску и домаћу продукцију. Управо ће та стилска хетерогеност, ослобођена трендовских и феноменолошких искључивости, очувати Симпозијум од гетоизације припадности одређеној катедри, стилској школи, генерацијској и идеолошкој догми. Смисао коегзистенције стилова и скулпторских принципа лежи у амбициозној и смелој идеји заснивања аутентичног, скупног, споменика епохе, великог и поузданог сведока времена, стилских формација, дефиниција и редефиниција кроз које пролази уметност од традиције до високе модерне и постмодерне, од фигурације и фантастике до апстракције и минимализма. Концепт Симпозијума опстајао је управо на полиморфности, неортодоксији, давању шансе, експерименту и шармантној разлици технологија, композиција, односа и сруктура решавања делаИдеја споменика, збирке и музеја једног времена свакако заслужује пажњу и претендује на трајање у свету уметности.